Ja sam Silvijina prijateljica
Silvija voli savršene stvari
zbog savršenog osmeha
ostala bi na ivici njegove senke
i njeni muškarci su savršeni
ne bih se usudila da ih sanjam
niko nas nije video zajedno
to je čar našeg prijateljstva
volimo senovite hladnjake
i noćni čaj sa par kapi leta
Silvija je biće puno mastila
i njen muškarac ima zadatak
da bude mastionica i ljubavnik
gledam ga kako posrćući
upija njene razlivene želje
i izbegavam da mu pogledam u oči
Silvija svoju decu olako
šalje u nepoznato
posmatram njenu savršenu decu
kako sakupljaju školjke na obali
i mislim koliko je dobro
što ne liče na nju
Silviju uvek bole kroz finu utrnulost
modrice dokaza da je bila tu
kada se hauba
nepročišćenog vremena spusti,
usisa za sobom
mnogolike oblike straha
svi koji su probali
postali su neupotrebljivi svedoci
zato Silvija uvek ublaži opis spuštanja
da nas ubedi
da nije toliko strašno
to je Silvijin najveći dar
Silvija voli da se skriva
ponekad se zavuče u tamu kovčega
za prekookeanska putovanja
a ponekad mačkasto sklupča
u plinsku rernu zadržavajući dah
kada je pronađem,
ne bude to u drugoj odaji
niti u drugom ćošku naše sobe
već u izoštrenom pogledu
koji je spustila na dno
Iz knjige POSTAVA, Prosveta (Savremena poezija), Beograd, 1999.
Slika Vol Strit Žurnal
